Kada si ušla u ambulantu, delovala si mi tiho, mračno i tužno. Zbog toga si mi se odmah dopala. Sestra te je izmerila, dok sam ja čitala izveštaj ginekologa. 

Ostale smo same. Pitala sam te kako si, a ti si slegla ramenima i nakratko me pogledala u oči. Protrljala si desno oko i malo razmazala maskaru. Duga, crna kosa ti je padala niz lice. Imala si crni lak na noktima i neko zanimljivo, srebrno prstenje na kažiprstu i malom prstu leve ruke. Nosila si majicu s natpisom Nirvane. I zbog toga si mi se dopala. Vukla si rukave karirane košulje, kao da želiš da se sakriješ negde u njoj, da te niko ne vidi. 

„Pričaj mi s kim živiš u kući“, rekla sam ti. Tiho si odgovorila da živiš s majkom i očuhom. 

„Kako se slažeš sa njima?“, pitala sam. 

„Onako“, ogovorila si. 

Šta to znači „onako“ – nekad dobro, nekad loše i da li je baš dobro, kad je dobro i koliko je baš loše, kad je loše. Čudna je ta reč „onako“, kao mlaka supa. Ni da je jedeš, ni da je ne jedeš. Da li ti je bilo dovoljno „onako“ u odnosima u porodici? Koliko te je „onako“ određivalo kao ličnost? 

Nisu te baš podržavali mama i očuh. Bili su previše zauzeti svakodnevnim svađama o egzistencijalnim pitanjima. Kada bi te primetili, vikali bi na tebe zbog toga što ti je soba neuredna, što preglasno slušaš muziku i stalno se oblačiš u crno. Bilo je najbolje kad te uopšte nisu primećivali. Zato si bila tiha. Pokazala si mi svoj crtež na telefonu. Lepo si crtala. Jako lepo. 

„Bilo bi dobro da razvijaš taj talenat. Jesi li pokazala mami kako crtaš? 

Samo si odmahnula glavom. 

Rekla sam ti da sam i ja ponekad tužna i da ne znam lepo da crtam. Nisi mi verovala ovo prvo. 

Pitala sam te da li te nešto brine i s kim pričaš kad ti je teško. Pomenula si najboljeg druga. Pričale smo malo o njemu. 

Ponekad je višak kilograma samo posledica bremena koje nosimo. Kao da se sva briga koju imamo materijalizuje i nataloži na našem telu, tako da svi mogu da je vide. Kao da hranom želimo da zatrpamo bol, bes, povređenost, nesigurnost. Jedemo da bismo se osećali bolje, a onda nam sve više hrane treba da bismo se osećali dobro. Isti princip kao za sve bolesti zavisnosti. 

Dok sam ti merila pritisak, primetila sam nekoliko linija na tvojoj levoj podlaktici. 

Pitala sam te kad si to radila i zbog čega. Suza se lagano slila i zaustavila na liniji donje vilice. Pala je na tvoju ruku. 

Nismo pričale o ishrani tada. Pričala sam ti o tome koliko vredi život. Uveravala sam te da baš TVOJ život vredi. 

Kada sam, uz dogovor s tobom, ispričala mami, ona je briznula u plač. Gledala je netremice u tebe, pa u mene. Spustila je glavu, a činilo mi se da umesto sekundare na zidnom satu čujem otkucaje njenog srca. 

Dogovorile smo se da odete kod moje drugarice, psihijatra. Otišla si. Dolazila si jednom mesečno kod mene, a jednom nedeljno kod psihijatra. Kasnije smo pričale i o ishrani. Počela si da vodiš računa o tome šta jedeš, išla si tri puta nedeljno na trčanje i radila vežbe kod kuće. Posle dva meseca si upisala školu crtanja. 

Lagano se sve menjalo. Ti, tvoj život, tvoji planovi, tvoja mama. Trudila si se da „onako“ bude „dobro“. 

Videla si koliko si važna, kako je dragocen život, kako nam malo treba da shvatimo da nismo sami i da smo voljeni. 

Pre nekoliko godina si me zvala na izložbu slika. Jedna od tvojih slika sada krasi zid moje dnevne sobe. Hvala ti!