„Budi kao stena o koju se talasi neprestano lome. Ona stoji nepokretna, a more koje oko nje besni postepeno se smiruje.“
Marko Aurelije

Mina je bila kod mene u ambulanti u aprilu. Imala je 5 godina, divnu plavu kosu vezanu u rep i čaroban osmeh. Postavljena joj je dijagnoza dijabetesa melitusa tipa 1. Na razgovoru je tada bila i mama. Skromna, razumna i bistra ženica sa sela. Upisivala je u neku malu svesku informacije koje je želela da zapamti. Sigurna sam da je teško podnela činjenicu da joj ćerka boluje od šećerne bolesti, ali se držala. Hrabre su žene sa sela. Trpeljive, uporne, spremne za životne nedaće. Bore se sa prirodom, nepogodama, usevima, mušterijama na pijaci, starim svekrvama, bolestima. Nemaju nove telefone, moderne cipele. Imaju zdrav razum i nisu od somota. To prenose i na decu. Ne teše ih, hrabre ih da se bore, da će sve biti u redu. U bolnici važi pravilo da sve ide dobro s decom kad je majka pozitivna.
I, tako, u maju je s Minom došao otac. Visok, snažan čovek, ruku ispucalih od rada, s nekim blagim pogledom, pomirljivim i jakim u isti mah. Hvalio je Minu, ispričao nam je da je svima uvela red, kad je hrana u pitanju. Cela kuća se hrani kao Mina. Ređe se mese kolači nego pre.
„Mina, pa ti si nutricionista svoje porodice! Sjajno!“
Mina se ponosno smeškala. Čavrljala je o tome da joj nije teško da se „bode“, da pazi šta jede, ali da ponekad pojede i nešto malo slatko, kad joj padne šećer. Zakikotala se kad je to rekla. Kad bismo mogli malo više da učimo od male dece!
Novost je bilo to što je u međuvremenu otkriveno da Mina ima i celijakiju. Mina nam je onda pričala kako su dobili bezglutensko brašno, koje nema svako pravo da koristi. Mama joj je rekla da je to posebno zdravo brašno i da samo Mina može da jede hleb od ovog brašna. Tata je ćutao je ponosno gledao Minu. Mina je kao stena stajala u sred olujnog okeana, koji je zapljuskivao njene nožice i ponosno gledala u daljinu. Roditelji su bili pored nje, da je podrže i ohrabre. Nisu se užasavali, podnosili su mirno nedaće, nisu krivili ni sebe, ni život, ni Boga. Sigurna sam da mama ponekad krišom plače, kad umorna legne u postelju i da tati nekad suza padne na flanelsku košulju, kad niko ne vidi.
Šta više mogu da učine za svoje dete od ovoga – da je ohrabre, podrže, pomognu joj, da je učine posebnom, baš zbog toga što se „zdravo“ hrani i jede tako poseban hleb.