Dvanaestogodišnjakinja

Ušla si kao cunami u ordinaciju i preplavila me ljutitim pogledom. Za tobom je ušla tvoja mama.
Zamolila sam mamu da izađe da ti i ja popričamo nasamo. Mama je samo „podigla“ obrve i prevrnula očima.
„U čemu je problem?“ pitala sam te.
„Blamira me pred doktorkom! Kaže da sam mala da bi me pustila da budem napolju do jedanaest sati! K’o da imam pet godina!“
Pitam te koliko imaš godina. Dvanaest. Pa jesi mala, pomislim.
Pričamo malo o tome s kim bi bila napolju do jedanaest i gde bi bila. Kažeš u bloku sa drugaricama. One imaju četrnaest godina.
Objašnjavam ti da mama i tata brinu s kim si i da bi u to vreme već trebalo da budeš u krevetu. Drugarice su starije od tebe i verovatno im roditelji dopuštaju da budu napolju do jedanaest.
Prestaješ da plačeš. Ljutito kažeš da hoćeš da se družiš s njima, a „oni“ ti ne daju.
„Blam je da mi mama ne da da budem napolju posle devet.“
„Zašto je blam? Od koga?“
Ćutiš. Zbog starijih drugarica te je blam. One su „gotivne“, kažeš, znaju ih svi u bloku.
Ti si dve godine mlađa i jednostavno ne možeš da radiš isto što i one. Znam da su ti zanimljive, ali ne treba da pokušavaš da ih kopiraš da bi im se dopala. Budi svoja, samo tada će poštovati tvoje izbore. I poštovaće te zato što im se ne uvlačiš. A ako te budu prozivale zbog toga – razmisli da li su ti one baš tako dobre drugarice.
Samo pravi prijatelji nam pomažu da donesemo dobre odluke, podržavaju nas i razumeju. Kad imaš dvanaest godina, nisi dovoljno zrela da doneseš odluku do kad možeš da budeš napolju.
Opet si se umusila. Mama je ušla i nastavile smo razgovor o tome kako se hraniš, u koliko sati obično legneš da spavaš, koliko vremena provodiš na mobilnom telefonu. Nisi bila baš impresionirana temama. Gledala si svoje nokte i prevrtala očima. Mama se raspričala, moja pitanja su došla kao „kec na deset“. Počela je da te kritikuje po svim tačkama.
Nije prijatan osećaj tampon-zone između adolescenta i roditelja. Pokušavam da budem realna i poštena. Jedno je kako bi trebalo, drugo je kako je u stvari. Mora da se nađe sredina. S tim što je roditelj roditelj, a dete je dete. Adolescent na sve moguće načine pokušava da probije ograničenja, a roditelj na sve moguće načine pokušava da postavi granice.
Kako smo se toliko promenili u odnosu na naše roditelje? One stroge i beskompromisne, a nežne, koji su, izgleda, dobro odradili svoj posao. Zašto nam je, kao roditeljima, ponekad toliko teško da kažemo NE. Posle NE uvek ide tačka. Nema veze što će vaše dete da lupa vratima i da kaže da vas mrzi. Posle NE stavite tačku i ne ulazite u raspravu. To je osnovno pravilo. I uopšte nije teško. Probajte!