Bio je to neki jako topao petak u julu, pre desetak godina. Sidža, što bi se reklo u Kraljevu. Teško i da se diše, a kamoli radi ili još gore, leži u bolnici sa detetom. Klima u ordinaciji je bila uključena, ali kao da to nije mnogo pomagalo. Dok sam završavala pregled i štampala izveštaj za pacijenta, čula sam neki muški glas u susednoj sobi, u kojoj sedi moja (medicinska) sestra. Neko je ljutito vikao, a onda je odjeknuo tresak vratima.

Izašla sam da vidim o čemu se radi. Sestra mi je ispričala da se tata devojčice sa petog sprata ljuti zato što čekaju deset minuta ispred ambulante. Rekla sam joj da ih uvede. Tata je namršteno seo i prekrstio ruke. Devojčica je stidljivo spustila pogled. Bilo joj je neprijatno. Bojažljivo je gledala poster s piramidom ishrane, okačen na zidu naspram nje. 

Rekla sam tati da sam morala prvo da završim prethodni izveštaj i da u bolnici ne može svaki pregled da počne tačno u zakazano vreme. Često primimo nekog pacijenta vanredno zato što je iz unutrašnjosti. 

„Rekli su nam na odeljenju da odmah pođemo, a Jovana nije stigla da izmeri šećer. Za petnaest minuta treba da se vratimo.“ 

„Dobro. Sve ćemo stići“ – odgovorila sam. 

Jovani je postavljena dijagnoza dijabetesa melitusa tipa 1 i započeta je terapija insulinom. S obzirom na to da je tip 1 dijabetesa melitusa hronična bolest, roditelji su često očajni kad čuju dijagnozu. Neki roditelji se osećaju krivim, drugi se ljute na sudbinu, Boga. Pitaju da li je dete „dobilo“ dijabetes zato što je jelo puno slatkiša, kako se to desilo kad niko u porodici nema šećernu bolest, da li mora da prima insulin, da li sigurno ima tip 1 dijabetesa.

Niko nije kriv. Baš niko. Neko jednostavno dobije ovu autoimunsku bolest. Još uvek se ne zna pravi uzročnik, ali na to sigurno utiče više faktora: virusi, stres, genetska predispozicija, endokrini ometači. 

Kažem im kako se sa dijabetesom normalno živi. Devojčica će samo morati pravilno da se hrani, da bude fizički aktivna, da meri šećere i dozira insulin, koji ćelije njenog pankreasa ne luče. 

„Svi ćete se sada pravilnije hraniti. Cela porodica. To je jako dobro. Upoznali ste gore Anu? Došla je da se započne terapija insulinskom pumpom.“ 

Ana ima petnaest godina, odličan je đak, ima veliko društvo, trenira odbojku. Živi poput svojih vršnjaka. U stvari, živi mnogo bolje od svojih vršnjaka – pravilno se hrani, redovno trenira, ne pije alkohol, spava 8-9 h dnevno. Mnogi vrhunski sportisti imaju dijabetes. Glumci, pevači, lekari. 

Tata me pažljivo sluša. Devojčica gleda tatu. Pita me da li će moći ponekad da pojede sladoled. 

„Naravno da ćeš moći. Sve ćemo se dogovoriti.“ 

Moramo u nekim teškim trenucima da budemo jaki zbog dece. Uloga roditelja je zahtevna i odgovorna. Nije lako. Nekad se i mi jednostavno slomimo, pokleknemo, bude nam previše. 

Pričali smo o ishrani, o nekim osnovnim stvarima, opštim preporukama. 

„Jovana, pa i ja svojoj deci ne dajem da jedu sladoled svaki dan, a sokove uopšte ne kupujem. Ti ćeš samo da budeš ’in’ i da se ’zdravo’ hraniš.“ 

Devojčica se nasmešila. Ispričala mi je kako će za dva meseca da dobije seku. Sada se i tata nasmešio. 

„Divno, čestitam! Onda ćeš da učiš seku šta je to pravilna ishrana. Važi?“ 

Bilo je već vreme da pođu. Došlo mi je da ih oboje zagrlim i da im ponovim da će sve biti u redu, ali to bi, verovatno, bilo preterano. A možda i ne bi. 

Možda im je baš trebao samo zagrljaj. Sve drugo će usput da nauče.